Stevan Sremac – smeh koji je ostao i senka koja traje
Ove godine navršava se 170 godina od rođenja Stevana Sremca. Sledeće, 2026. biće 120 godina od njegove smrti. Dva velika broja, ali nijedan dovoljan da objasni zašto je Sremac i danas živ u jeziku, u humoru, u našem mentalitetu. U likovima koje prepoznajemo na ulici. U smehu koji često krije tugu.
Upravo iz tog razloga nastao je dokumentarno-animirani film „Stevan Sremac – Smeh i senka„, moj idejni i producenski projekat kroz život jednog od najvažnijih srpskih pisaca.
Stevan Sremac rođen je 1855. godine u Senti, u tadašnjoj Austrougarskoj. Već tada je njegov život bio razapet između prostora, kultura i identiteta što će kasnije postati jedna od najdubljih odlika njegovog pisanja. Školovao se u Beogradu, ali je istinski život i književnu snagu pronašao na jugu Srbije. Pre svega u Nišu.
Niš nije bio samo mesto njegovog boravka. Bio je njegov književni zavičaj. Kao profesor gimnazije, Sremac je u Nišu proveo godine koje su presudno oblikovale njegova najpoznatija dela. Ulice, kafane, karakteri, govor običnog čoveka sve je to ušlo u Ivkovoj slavi, Zoni Zamfirovoj, Pop Ćiri i pop Spiri. Niš je kod Sremca bio i pozornica i glavni junak.
Radio je i u Pirotu, gradu koji mu je takođe dao materijal za razumevanje „malog čoveka“ i njegovih svakodnevnih borbi, a potom se vratio u Beograd, gde je već bio priznat i čitan pisac. Ipak, nikada nije prestao da bude hroničar provincije, onaj koji vidi ono što drugi prećutkuju, ali bez zlobe, sa humorom koji ne ponižava.
Jedno od najznačajnijih poglavlja njegovog života vezano je za prijateljstvo sa Branislavom Nušićem. Njih dvojica nisu bili samo savremenici, bili su saborci u razumevanju duha naroda. Upravo je Nušić bio taj koji je Sremca odveo u Sokobanju. Tamo se Sremac zaljubio u prirodu, tišinu i mir, ne sluteći da će mu to mesto postati i poslednje.
Stevan Sremac umro je 1906. godine u Sokobanji. A onda se dogodilo nešto što svedoči o njegovoj veličini. Na sahrani u Beogradu izašao je gotovo ceo grad. Retko koji pisac je ispraćen sa tolikim poštovanjem. Postoji i jedinstvena, potresna fotografija, Branislav Nušić stoji pored Sremčevog sanduka. Slika tišine, prijateljstva i kraja jedne epohe.
Sahranjen je u porodičnoj grobnici u Beogradu. U istoj grobnici počiva i njegov ujak Jovan Đorđević, prvi upravnik Srpskog narodnog pozorišta i autor teksta srpske himne Bože pravde. Kao da je sudbina želela da na jednom mestu spoji reč, pozorište i državu.
Dela Stevana Sremca nadživela su njega samog. U naše vreme pretočena su u velike filmske i televizijske klasike, koji se i danas gledaju, citiraju i prepričavaju. Njegovi likovi nisu ostali u XIX veku, oni su i dalje među nama, samo u drugačijoj garderobi.
Ova kolumna, kao i film „Stevan Sremac – Smeh i senka„, nisu nastali iz puke jubilejske potrebe. Nastali su iz želje da se podsetimo ko smo, kakav je naš humor i zašto smeh kod nas uvek ima i drugu stranu – senku. Stevan Sremac je to razumeo bolje od mnogih.
Zato je važno da mu se vraćamo. Ne samo kada su okrugle godišnjice, već kad god poželimo da shvatimo sebe. Jer Sremac nije pisao samo o svom vremenu. Pisao je o nama.
Instalirajte iOS ili Android aplikaciju Sokobanjske Vesti
