Zorica i Danijel Lazić iz Jošanice kraj Sokobanje vlasnici su vodenice jedinstvene u Srbiji jer se nalazi u njihovoj porodičnoj kući. Lazići u vodenicu ulaze pravo iz svoje kuhinje, dok je drugi ulaz pored seoskog puta i namenjen onima koji dolaze da bi kupili brašno ili doneli svoj kukuruz ili pšenicu na mlevenje.
U Jošanici je u prvoj polovini 19. veka čak 37 vodenica potočara, a sada se vodenični kamen okreće jedino još u vodenici čiji su vlasnici Lazići. Danijel sa ponosom ističe da je on četvrta generacija vodeničara u njegovoj porodici.
“Radio je prvo moj pradeda, pa deda Dragan, onda otac i sada ja. Reč je o zanatu koji se uči, ne može neko ko se nikada ranije time nije bavio da uđe u vodenicu i da radi. Postoje stvari koje moraju da se znaju, a ja sam ih naučio od svog oca, a on od svog”, izjavio je naš sagovornik, po zanimanju poljoprivredni inženjer.
Vodenica je, prema starim zapisima izgrađena još 1888. godine, ali Lazići kažu da su u podrumu nedavno pronašli papir u kome je navedeno da je izgrađena i ranije, čak 1821. godine.
Danijel je kazao da je u vodenici koja se nalazi u njihovoj kući i danas mnogo toga isto kao kada je izgrađena. Isti je vodenični kamen, drveno zvono na vratima kojim se doziva vodeničar, mučjak od drveta gde pada brašno, drvene posude za zahvatanje brašna…
“Meljemo kukuruz, pšenicu i raž, uglavnom te tri žitarice. Kvalitet brašna koji se dobija mlevenjem u vodenici potočari ne može da se uporedi sa onim koji se melje u električnim mlinovima. Ovde se brašno dobija od celog zrna, svi hranljivi sastojci su tu. Brašno je hladno jer se vodenični amen sporo okreće i ne izgori hraniljive sastojke kao što to radi električni mlin”, objašnjava Danijel.
Naš sagovornik je rekao da vodenica mora da se redovno održava, ne može samo da se uđe i sipa kukuruz ili pšenica za mlevenje.
“Najbitnije je da se održava dotok vode, jer bez vode vodenični kamen ne može da se okreće. Mi održavamo oko 600 metara kanala koji vodi do vodenice. Svakako najteži posao u vodenici, teži i od mlevenja vagona kukuruza ili pšenice, je kovanje vodeničnog kamena. Kovanje kamena nužno je nakon što se samelje kukuruz koji nije bio potpuno suv. Takav kurkuruz se zalepi za vodenični kamen i ispuni sve neravnine koje ima. Kamen onda samo klizi, ne melje. Moram da ga skinem, očistim metalnom četkom i potom ga iskujem čekićem”, objasnio je Danijel.
On je kazao da je jedno vreme, kada su električni mlinovi preovladali, skoro potpuno zamrla tražnja za brašnom iz “starinskih” vodenica. Međutim, poslednjih godina, kako se pažnja sve više pridaje zdravoj hrani, sve je veće i veće interesovanje.
“Nama su se javljali ljudi iz Beograda i tražili da im mesečno isporučujemo po tonu brašna. Naravno da tako nešto ne možemo da radimo. Niti imamo toliko žita, niti vodenica može toliko da samelje. Sameljemo po jedan džak kukuruza, pšenice, da imamo brašno kad neko naiđe, ali ne radimo komercijalnu prodaju”, objasnio je naš sagovornik.
Njegova supruga Zorica rekla je da su Danijelovi preci zahvaljujući vodenici bili svojevremeno jedna od najimućnijih porodica u čitavom kraju.
“Izgradili su najveću kuću u selu, imali su veliko imanje, fijaker. Kada je 60-tih godina banja u Jošanici zaživela, oni su prvi u selu počeli da primaju goste i bave se seoskim turizmom. Međutim, 90-tih godina prošlog veka u vreme krize i sankcija banja je počela da stagnira pa je i broj gostiju opao”, izjavila je Zorica.
Prema njenim rečima, Danijel i ona su počeli da se bave seoskim turizmom, a Danijel je počeo da radi kao vodeničar, kada su ostali bez posla u društvenim firmama u Sokobanji.
“Nemamo mnogo gostiju od kako je 2014. godine lečilište u banji zatvoreno. Kada bi ponovo bilo otvoreno Jošanica bi ponovo sigurno vrvela od ljudi. Ovako dođe po neko kod nas da vidi vodenicu i kupi brašno, retko ko odseda, da bude na pansionu”, kazala je Zorica.
Danijel i Zorica imaju dve ćerke koje su se udale i ne žive u Jošanici, ali se nadaju da će neko od njihovih potomaka nastaviti porodičnu tradiciju i naučiti vodeničarski posao.
