Srpska pravoslavna crkva i vernici sutra obležavaju Tucindan, narodni praznik koji prethodi Božiću. Dan pred Badnji dan, 5. januara, srpska tradicija nalaže da se spremi pečenica za Božić, ali i obave druge pripreme za najradosniji hrišćanski praznik, koji se slavi 7. januara.
Običaji na Tucindan
Tucindan je, prema predanju dobio, ovo ime jer se nekad prase pre klanja tuklo ušicom sekire preko grudve soli u platnenoj vrećici stavljenoj na čelo životinje, pa se onda tako ošamućena klala. Ovaj ritual potiče iz predhrišćanskog doba u ovim krajevima i predstavljao je prinošenje žrtve paganskim božanstvima. Naša crkva ga je kasnije prihvatila kako bi narod nakon božićnog posta mogao da uživa u jačoj i mrsnoj hrani, koja mu je neophodna u zimskom periodu. Božićna pečenica se obično pravi od praseta ili jagnjeta, meso se peče sutradan i na Badnje veče unosi u kuću.
Na ovaj dan domaćinstva spremaju kuću za veliki praznik. Tada se i nabavljaju orasi, smokve, suve šljive, bombone i novčići koji će se prosuti za Badnje veče. Prema verovanju, na ovaj praznik se ništa ne sme davati, niti iznositi iz kuće, jer će onda i preko cele godine stvari samo odlaziti iz tog domaćinstva. Ovaj dan je pravo vreme da se vrate dugovi, kako domaćin ne bi bio dužan do idućeg Božića.
Na Tucindan se deca ne smeju tući, jer će cele godine biti nevaljala i jer će im, prema narodnom verovanju, izaći čirevi. U pojedinim krajevima Srbije na Tucindan se večera na podu, nikako za stolom, i glava kuće mora sedeti okrenuta prema istoku. Prvo se postavljaju so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus, riba i ostala posna hrana.
