Na poleđini ove fotografije koja je naslovna u ovom tekstu, piše: „Književnici na Lepteriji 1903. godine“. Na snimku se vide: Stanoje Stanojeivć, Mihajlo Gavrilović, Pavle Popović, Slobodan Jovanović, Stevan Sremac (stoje), gđa V. Belića, gđa Stanić, gđa. gđa Đorđević, gđa E i V. Belića (sede). Ova fotografija se nalazi i u albumu Srpske akademije a publikovana je u knjizi: Sokobanja 1837 – 2007 autora Ljiljane N. Nikolić i Stevana Stankovića.
Danas jednu od najposećenijih banja u Srbiji, Sokobanju najradije je posećivao Stevan Sremac. Za njega meštani kažu da je bio ljubitelj dobrih jela i još bolje kapljice, uvek oran za šalu, sa društvom je često dočekivao zoru:
„Šta ću ja tako rano kući“, govorio bi onome ko bi pokušao da ga povede na spavanje, i onako me ne čeka žena.
U leto 1906. godine, Sremac se iznenada razboleo, bolovao je kratko i 12. avgusta je umro na rukama banjskog poznanika Ilije Pavlovića. Odmah je iz Beograda došao piščev brat Jovan da prenese pokojnika u glavni grad.
Oko 100 banjskih gostiju i svi stanovnici mesta našli su se u tužnoj povorci za kovčegom u kome je ležao njihov prijatelj.
Otada je prošlo 118 godina. Za Sremcem je ostala spomen-ploča na kući u kojoj je preminuo, bista i ime ulice u novom naselju. Sremca se u banji rado sećaju svi, jer rado domaćini gostima govore da je baš u njihovoj banji boravio velikan kao što je Stevan Sremac.