Natalija i Andrej Moroz napustili su velegrad i svoj mir pronašli u Mužincu

Može li se život u velegradu kao što je Moskva zameniti mirom i tišinom jednog malog sela? Za bračni par Nataliju i Andreja Moroz odgovor je jasan – ne samo da može, već i treba. Nekada je ispred njih bila Moskva – milioni ljudi, ubrzani tempo života, pozorišta, izložbe, poslovne prilike. Danas ispred njihove kuće u Mužincu trče ćurke i patke, dok iz štale viče magarac. Za Nataliju i Andreja, ova promena nije korak unazad, već upravo ono što su tražili – život za dušu.

„U velikom gradu život jeste zanimljiv – ima posla, novca, teatra, dešavanja. Ali za dušu, za pravi život, potrebna je priroda“, kaže Natalija, dok sedi u hladu ispred svoje kuće u selu Mužinac, nadomak Sokobanje.

Nakon godina provedenih u ruskoj prestonici, Morozovi su odlučili da okrenu novi list. Umesto buke, gužve i brzog ritma, izabrali su mir, zelenilo i bliskost sa zemljom. Odluka nije došla preko noći – mnogo su putovali, ali ih je, kako kažu, Srbija posebno privukla.

„Leteli smo paraglajdingom, obilazili mnoge zemlje, ali Srbija nam je od svih najviše legla. Jezik, mentalitet, ljudi, zakon – sve nam je blisko. A priroda – prostrana i čista“, objašnjava Andrej.

Iako su ranije posećivali Srbiju, sokobanjski kraj ih je, kako kažu, posebno „pozvao“. „Nismo mi našli ovo mesto – nego ono nas.Počeli smo da tražimo šta se prodaje i odlučili da tu ostanemo“, kroz osmeh govori Natalija. Nakon obilaska različitih sela širom Srbije, srce ih je povelo u pravcu Sokobanje. Tu su započeli novi život – jednostavan, ali ispunjen.

Sada sade povrće, uređuju svoj novi dom, uče srpski jezik i planiraju da ostanu. Njihova priča svedoči o tome da su mir, smisao i dom ponekad mnogo bliže nego što mislimo – i ne nužno tamo gde smo rođeni.

Na imanju koje su kupili bila je samo stara čakmara i nekoliko objekata za stoku. „Ja sam građevinski inženjer, i zajedno smo, od nule, dogradili temelje i sagradili kuću iz snova. Sve smo sami uradili, za sebe“, objašnjava Andrej.

Danas na njihovom domaćinstvu sve vrvi od života. „Imamo ćurke, patke, kokoške, nekoliko svinja… A posebno volimo magarce. Dovezli smo ih kao male, u običnoj prikolici, a sada ih i jašemo“, priča Natalija.

Prvi kontakt sa komšijama bio je neočekivano srdačan. „Prvi nam je prišao čovek koji je ranije radio u Rusiji. Doneo je poklon i rekao: ‘Ako vam bilo šta treba, tu sam’. To nam je mnogo značilo.“

Vremenom su ih svi upoznali – i prihvatili. „Danas su sve komšije dobre. Pomognemo jedni drugima, družimo se. Osećamo se stvarno kao kod kuće.“

Borba sa papirologijom – bez pasoša, bez prava, bez sigurnosti

Ipak, jedan deo života Natalije i Andreja stoji u mestu – jer iako u Srbiji žive već 12 godina, još uvek nemaju srpsko državljanstvo.

„Pre više od tri godine podneli smo zahtev. Rečeno nam je: čim se odreknemo ruskog državljanstva – dobićemo srpsko. I mi smo to uradili. Odrekli smo se ruskog pasoša, izgubili pravo na penziju u Rusiji, sve. Ali srpski pasoš nismo dobili“, priča Natalija.

Danas su, kako kažu, zarobljeni između neba i zemlje. „Nemamo nikakav pasoš. Nemamo nikakva dokumenta. Nemamo prava. Ne možemo da ostvarimo ni osnovne stvari. Ne možemo da planiramo život. A sve nam je ovde – i kuća, i zemlja, i duša.“

Ipak, ne odustaju. I dalje veruju da će ih ova zemlja, koju već toliko vole i poštuju, konačno i pravno prihvatiti kao svoje. I dok čekaju da ih sistem tako vidi, Mužinac ih već odavno zove svojima.