Soba sećanja na Goluba Radovanovića: Trag života posvećenog Sokobanji
Golub Radovanović svoj život posvetio je Sokobanji, njenoj tradiciji, kulturi i ljudima. Istraživao je običaje, beležio priče, prikupljao predmete, bavio se folklorom, etnologijom, a iza sebe je ostavio brojne knjige, zapise, fotografije i drugu građu.
Njegov rad danas čuva i soba sećanja u Grudonjskim vodenicama, mestu koje je posebno voleo. Prostor su uredile njegove ćerke Tanja Radovanović i Nina Ilić, izdvojivši deo bogate građe koju je njihov otac tokom života prikupljao i čuvao.
U sobi se nalaze njegova biblioteka, stari radni sto i pisaća mašina, knjige, fotografije, zahvalnice, ali i predmeti koji govore o običajima i tradiciji Sokobanje i okolnih sela. Svaka celina podseća na jedan deo njegovog rada– od folklora i lekovitog bilja, preko magijskih verovanja i tradicionalnih običaja, do etnoloških istraživanja i filmova.
O tome kako je nastala soba sećanja, šta se u njoj nalazi i koje priče čuvaju predmeti koje je Golub sakupljao, razgovarali smo sa njegovom ćerkom Tanjom Radovanović.
„Ovo je bila neka biblioteka mog oca Goluba i mi smo odlučile da to malo proširimo, pošto imamo dosta materijala i dosta je on radio. Mislim da ima i za mnogo veći prostor. Ja ovo ne zovem spomen soba, ja ovo zovem soba sećanja na mog oca“, kaže Tanja Radovanović.
Prostor je podeljen u nekoliko celina. Jedan deo predstavlja njegovu biblioteku i radni prostor- tu su stari radni sto, stolica, pisaća mašina, knjige i stručni zbornici u kojima je objavljivao svoje radove.
Posebno mesto zauzimaju materijali koji svedoče o njegovoj saradnji sa Etnografskim muzejom, kao i knjige posvećene običajima i tradiciji. Među njima su i publikacije koje je sam priređivao i pisao, a deo postavke posvećen je njegovim istraživanjima magijskih verovanja, lekovitog bilja, bojenja, kultnih hlebova, svadbenih i drugih običaja.
Od folklora do etnoloških istraživanja
Golub Radovanović bio je aktivan i u očuvanju folklorne tradicije. Osnovao je folklornu grupu „Koledo“, sa kojom je učestvovao na različitim smotrama i takmičenjima.
„Radio je dosta sa Sokobanjcima i sa ljudima koji su iz Resnika, jer je on poreklom iz Resnika. Rad sa folklornim društvima podrazumevao je i insistiranje na očuvanju autentičnog načina igre i pevanja karakterističnog za ovaj kraj. Sokobanja ima specifičan način igranja i on je pokušavao da ih i kasnije uputi na pravilan način igranja i pevanja koji se odnosi na ovaj kraj“, objašnjava Tanja.
U sobi sećanja nalaze se i fotografije iz perioda kada je Golub bio mlad i igrao folklor, fotografije sa gostovanja i druženja, kao i uspomene na ljude sa kojima je sarađivao.
Film kao način da se sačuva tradicija
Golub se bavio i snimanjem etnoloških filmova. Za film „Vratilo na vratilo, povratilo“ dobio je nagradu „Prohorski anđeo“ na međunarodnom festivalu.
„Bio je vrlo ponosan na taj film i na tu nagradu. Ona nije bila značajna u finansijskom smislu, nego mu je značilo to priznanje i činjenica da je njegov rad prepoznat na međunarodnom festivalu“, kaže Tanja.
Njegov rad bio je usmeren na beleženje onoga što je smatrao važnim za očuvanje lokalnog identiteta, običaja i načina života koji su se vremenom menjali i nestajali.
Knjige kao trag o vremenu i ljudima
Važan deo sobe čine i njegove knjige. Među njima je i publikacija značajna za istoriju i kulturno nasleđe Sokobanje, koja donosi podatke i fotografije sakralnih spomenika i crkvenih zvona ovog kraja.
„Ova knjiga je značajna za Sokobanju, jer su ovde svi spomenici, sakralni spomenici i crkvena zvona, koji su iz svih ratova sokobanjskih, od Prvih balkanskih ratova pa nadalje. Tu su fotografije svih spomenika i objašnjenja šta na tim spomenicima piše, jer mnogi od njih su već urušeni ili se više ne vidi šta na njima piše“, objašnjava Tanja.
Golub je bio saradnik Etnografskog muzeja i sarađivao sa brojnim stručnjacima iz oblasti etnologije i etnomuzikologije. Njegova istraživanja magijskih verovanja objedinjena su i u knjizi „Magijska šaputanja“, za koju je recenzent bio akademik dr Ljubinko Radenković. Promocija knjige održana je krajem devedesetih godina u Etnografskom muzeju u Beogradu.
Posebno mesto u sobi zauzima i originalni rukopis pesme Dobrice Erić posvećene Golubu, koju je napisao 1998. godine.
Sve ove fotografije, knjige, predmeti i zapisi predstavljaju samo deo materijala koji je Golub Radovanović tokom života prikupio i sačuvao.
Njegove ćerke Tanja Radovanović i Nina Ilić planiraju da prostor u budućnosti dodatno prošire i povežu sa delom kuće, kako bi još veći deo njegove zaostavštine mogao da bude predstavljen.
Soba sećanja u Grudonjskim vodenica tako nije samo prostor sa predmetima iz prošlosti- ona je priča o čoveku koji je beležio, istraživao i čuvao ono što je smatrao važnim za identitet Sokobanje i ljudi ovog kraja.