Foto: Sokobanjske Vesti
Nakon 23 godine braka i pet neuspešnih vantelesnih oplodnji, porodica Milanović je pronašla sreću kroz usvajanje. Njihova emotivna priča o borbi, veri i ljubavi inspiriše mnoge parove koji prolaze sličan put.
U svetu u kom se mnoge bitke vode tiho, iza zatvorenih vrata, priča Ane i Ivice Milanović izdvaja se kao snažno svedočanstvo o ljudskoj istrajnosti, nadi i veri i bezuslovnoj ljubavi.
Ovaj par je 23 godine bio u braku bez dece. Iza njih su ostali bolni pokušaji – čak pet neuspešnih vantelesnih oplodnji. Ipak, nisu želeli da odustanu i u njihov život , dom i srca stigla je devojčica.
„Krenuli smo da se borimo za potomstvo posle pete, šeste godine braka. Bio je to dug i trnovit put“ priseća se Ana. „Ali ja sam uvek verovala da ću biti majka – na ovaj ili onaj način.“
Prekretnica se dogodila 2021. godine, kada su doneli odluku da usvoje dete. Ana priznaje da je u srcu priželjkivala devojčicu.
– „Pohađali smo kurs roditeljstva i suočavali se sa teškim pitanjima. Jedno od njih bilo je – kako možeš da voliš dete koje nisi rodila? Moj odgovor je uvek isti: ljubav dolazi iz srca, ne iz stomaka“, dodaje Ana.
Kako dodaje Ivica, nisu imali posebne zahteve kada je dete u pitanju, nije bilo važno da li je dečak ili devojčica, godine takođe nisu bile presudne.
„Upisani smo u registar usvojitelja i bili smo na čekanju, imali smo strpljenja, nada nas nije napuštala. Dok jednog dana nije stigao poziv- ima jedna devojčica od pet godina i ja sam odmah rekao može. Iako je još nekoliko parova bilo zainteresovano, mi smo izabrani kao njeni roditelji„, kaže Ivica.
Ipak, ono što ovu priču čini posebno dirljivom jeste trenutak kada su dobili poziv – upravo na dan kada je Ana izgubila svog dedu.
„Moja koleginica me je tog dana pitala da li ima novosti. Rekla sam joj da još čekamo. Pet minuta kasnije, muž me zove i kaže: Ana, dobili smo poziv – za devojčicu. Bio je to isti dan kada sam izgubila dedu za koga sam bila posebno vezana. Nije to mogla biti slučajnost“ kaže Ana, sa suzama u očima.
U danima koji su usledili, čekali su odluku – da li će baš oni postati roditelji. Ana to opisuje kao najneizvesnije i najemotivnije dane u životu.
„Nisu birali dete za nas, već su birali roditelje koji će prihvatiti dete bezuslovno, pružiti mu ljubav, sigurnost i dom. Tih 15 dana bilo je najduže čekanje u našem životu“.
Kada je došao trenutak da upoznaju svoju ćerku, sve je dobilo smisao.
„Ideš da upoznaš svoje dete, a nemaš pojma ni kako izgleda, ni kako diše, ni da li će te prihvatiti. U stomaku ti leprša hiljadu leptirića, a u glavi milion pitanja,“ iskreno priznaje. Vidim je… prilazim joj… i suza mi krene niz obraz. Ali nekako je vratim, jer želim da ona vidi osobu koja je hrabra, koja se smeje. Taj prvi zagrljaj – to nije bio običan zagrljaj. To je bio trenutak kada sam osetila da sam postala majka. Bez obzira što je nisam rodila, ja sam u tom trenutku znala – to je moje dete. Ljubav koju sam joj pružila bila je iskrena, instinktivna, majčinska. Mi smo se povezale u tom jednom jedinom zagrljaju“, priseća se Ana.
Ivica u devojčici prepoznaje svoju suprugu, iako je nije ona rodila.
„Kao da su ljudi iz Centra za socijalni rad gledali karakteristike moje supruge i devojčice, ili je to sudbina, ali one su po karakteru iste, po rečenicama koje izgovaraju. Ja bih ipak rekao da je ona nas negde čekala i da nas je neka viša sila spojila u pravo vreme“, završava svoju priču Ivica Milanović.
Danas je dom porodice Milanović ispunjen osmesima, toplinom i zvukom dečjeg smeha. Njihova ćerka je centar njihovog sveta, a njihova priča – svetionik nade svima koji još uvek tragaju za svojim putem ka roditeljstvu.
