Foto: Sokobanjske Vesti
Veliki srpski književnik i nobelovac Ivo Andrić umro je na današnji dan , a iza sebe je ostavio veliki književni opus.
Andrić je bio poznat po tome što je pažljivo birao gde će da odmara, a jedno mesto u koje se često vraćao bila je Sokobanja, gde je i započeo pisanje knjige „Na Drini ćuprija“ ali i drugih romana. Tokom Drugog svetskog rata 1942. prvi put došao je u Sokobanju, bežeći od nemačke policije, a od početka sedamdesetih bio je banjski gost jednom godišnje. U hotelu „Moravica“, u apartmanu 144, danas se nalazi spomen- soba u kojoj se mogu videti lični predmeti pisca, njegovi zapisi, fotografije, razna dokumenta. Sve je ostalo sačuvano onako kako je Nobelovac ostavio.
„Ne znam šta me to uvek vraća u Sokobanju, da li je to cvrkut ptica, Moravica.. Da li su to ljudi, od svega pomalo. Ja ne znam čega to ima ovde, ali znam da, nakon 20 dana provedenih u Sokobanji, radim cele godine u Beogradu kao preporođen. Sve se bojim, pročuće se ovo mesto, narod će početi da hrli ovamo, onda ću ja morati da bežim odavde, a gde da nađem ovakvu lepotu i mir. Samo da znate, i ovde se umire, jer se svuda na svetu mora umreti, ali ovde je život lepši i, valjda, nešto duži“, pisao je Andrić o Sokobanji.
Osim što je voleo da uživa na terasi hotela „Moravica“, šetao je prirodom Ozrena, šumskim stazama Lepterije i Sokograda, a u banji je lečio i svoj vid i stomačne tegobe. Sokobanja je bila njegovo mesto oporavka, odmora i inspiracije.
„Sve je u ovom kraju anonimno i onako kako je udesila priroda, a ona ovde nije bila škrta. Kad pogledam neuređenu Sokobanju i njenu okolinu, a ta neuređenost posebno prija, učini mi se da sam pogledao u dan kada je stvaran svet. Kad bi samo ovakva kakva je htela da ostane bar do moje smrti“, zabeležio je naš nobelovac.
Voleo je ukusnu i zdravu u hranu, a kuvarica Lenka razvijala je za njega kore za gibanicu, punila tikvice, crembuš salatu, palačinke sa crembušem i jagnjeću sarmu. Naročio je voleo ovčje kiselo mleko iz sela Jezero koje je po preporuci lekara uzimao za večeru.
